Tag: Finansije

E-banking na srpski način
Dejan Živković

Prvi oblici bankarskih poslova datiraju od pre 3000 godina. Sveštenici starih Sumera bavili su se menjačkim poslovima, posredovanjem u novčanim transakcijama i čuvanjem novca. Hramovi stare Grčke predstavljaju i uspešne bankarske sisteme, a stanovnici Rimske imperije poznavali su tekući i žiro račun. Ipak, pravu revoluciju u dugoj istoriji bankarstva napravila je pojava računara.

---

Preduzetnik mora da bude inovator
mr Živojin Petrović

Često se misli da su inovacije moguće samo u velikim preduzećima sa velikim laboratorijama i sa velikim budžetom. Istina je, međutim, da je većina radikalnih inovacija nastala u malim firmama. Avion, helikopter, polaroid kamera, hidroulična kočnica, biosintetički insulin, robotska ruka, samo su neki od pronalazaka nastalih u 20. veku u malim preduzećima sa relativno ograničenim sredstvima.

Ako koristimo jezik brojki onda se vidi da je 95 odsto svih radikalnih inovacija posle Drugog svetskog rata, a 50 odsto inovacija uopšte, nastalo u malim preduzećima.

---

Kad naplate utihnu...
Snežana Vuković

Ne, ovog puta nećemo o kreditnom menadžmentu sa akspekata bankarskog sektora. Značaj teme je mnogo šire primenjiv: sadašnji trenutak, verovatno više nego ijedan do sada, čini većinu učesnika aktuelnih privrednih dešavanja kreditorima.

Opšte govoreći, postoji tradicionalno shvatanje kreditnog menadžmenta u kojem se ovaj pojam svodi na naplatu i rad sa dužnicima, kao nešto što ima skoro antiprodajnu funkciju, nešto nevelikog značaja, što može da uspori i umanji prodaju i rast kompanije u celini. Po savremenim shvatanjima stvari stoje sasvim drugačije: funkcija kreditnog menadžmenta je u suštini dovršavanje procesa prodaje. Čitava stvar je suštinski veoma jednostavna: osnovni prioritet kreditnog menadžmenta je povećanje profita kroz snižavanje troškova prodaje i pozitivan uticaj na poboljšanje ukupnih novčanih tokova preduzeća.

---

Nestandardni bankarski poslovi
mr Ana Savić

Tradicionalno bankarstvo, bazirano na primanju depozita, davanju kredita i platnom prometu, samo je jedan od mnogih poslova koje rade savremene banke. One to naravno rade veoma dobro, veoma sigurno i veoma rasprostranjeno, ali moramo naglasiti da neprestano raste i obim drugih aktivnosti koje ove instituciije nude, a koje su pre samo par decenija činile minoran deo bankarskog posla.

Deponovanje, sefovi i komisione aktivnosti

Neki od poslova koje svaka banka nudi (a nije štednja, kredit ili platni promet) jesu depo poslovi. U pitanju su neutralni poslovi (što znači da se sama banka ne javlja ni u ulozi dužnika ni poverioca), a čini ih primanje stvari od vrednosti na čuvanje i upravljanje. To mogu biti hartije od vrednosti, umetničke slike, plemeniti metali... Banka sklapa ugovor sa deponentom i dužna je da u dogovorenom roku ili na zahtev te stvari preda u neoštećenom stanju. Pri tome, ona tim stvarima i upravlja (rukuje) na dogovoren način. Npr. ako je reč o hartijama od vrednosti, ona treba ne samo da ih čuva već i da vrši naplatu dividende. Deponenti za ovu uslugu, naravno, plaćaju bankarsku proviziju. Pored ovoga, banka se bavi i iznajmljivanjem sefova, u kojima se čuvaju stvari od vrednosti uz naplatu zakupnine. Dakle, u ovom slučaju se plaća zakupnina, a ne bankarska provizija, jer se radi samo o prostom čuvanju stvari, a ne i upravljanju (rukovanju) njima.

Još jedna vrsta neutralnih poslova su komisioni poslovi banaka, koje one obavljaju u svoje ime, a za tuđi račun. To su kupovina i prodaja hartija od vrednosti, vučenje ili akceptiranje menica, zaključivanje osiguranja... U ovim poslovima učestvuju uvek dva lica: komisionar (banka) i komitent (klijent za čiji račun se obavlja dati komisioni posao). Sve pogodnosti do kojih se može doći zbog ostvarene niže kupovne cene ili više prodajne cene neke hartije od vrednosti u odnosu na ugovorene cene pripadaju komitentu kao vlasniku tih hartija od vrednosti, a banka će, kao komisionar, dobiti dogovorenu proviziju za odrađeni posao, kao i nadoknadu svih troškova.

Konzorcijalno odobravanje kredita

Zajednički poslovi banaka su u poslednje vreme sve prisutniji, a karakteriše ih obavljanje u svoje ime a za zajednički račun. Nazivaju se i participacioni ili konzorcijalni poslovi, i jedan od najčešćih primera im je kreditiranje velikog iznosa, gde u davanju takvog velikog kredita učestvuje više banaka od kojih je samo jedna rukovodeća. Ova banka vrši obračun i naplatu zajednički odobrenog velikog kredita, a u tome joj pomažu ostale učesnice. Glavna banka redovno informiše ostale participante o izvršenoj naplati dela glavnice zajedno sa kamatom. Zarada se zatim deli na sve učesnike srazmerno uloženim sredstvima, s tim što rukovodeća banka dobija još i unapred ugovorenu naknadu. Pri ovim poslovima sklapaju se dva ugovora. Prvi se potpisuje između banaka koje su se udružile da daju veliki kredit, gde se definišu učešća u ukupnom kreditu i određuje se glavni nosilac posla – vođa konzorata. Drugi ugovor se sklapa između vođe konzorata i dužnika, uz definisanje visine kredita i uslova otplate.

Faktoring i forfeting

U poslednjih par godina jedan od veoma važnih bankarskih poslova postaje i faktoring. Prisutan je naročito u razvijenim zemljama, iako se i kod nas već prilično oseća njegov duh. U suštini predstavlja otkup tuđih potraživanja (dugova). Na primer, prilikom prodaje određene robe nastaju potraživanja prodavca prema kupcu, koja je ovaj dužan da izmiri u određenom vremenskom roku. Ovom aktivnošću mogu da se bave banke i osiguravajuće kompanije, kao i neke druge specijalizovane kompanije. One otkupljuju dugove tako što isplaćuju prodavcu odmah iznos njegovog potraživanja umanjenog za ugovoreni procenat (npr. 10%). Faktoring je često isplativ za prodavca jer poboljšava njegovu likvidnost tako što on dolazi do gotovine pre roka dospeća, a takođe ga i oslobađa raznih finansijskih rizika koji bi se javili vremenom. Naravno, i faktor (kupac potraživanja) sebe osigurava tako što ova potraživanja moraju biti dobrog boniteta i pokrivena raznim garancijama, tako da on na taj način minimizira preuzet kreditni rizik, tj. nemogućnost naplate datog duga o roku dospeća. Faktor pored otkupljivanja potraživanja nudi i druge usluge: vođenje računovodstva, razne usluge prevoza i špediterske usluge, pomoć u odabiru kupaca... i za njih naplaćuje posebnu proviziju od 0,75 – 2% od vrednosti posla.

Faktoring ima izrazito rastući trend u svetu. Njegov promet na globalnom nivou je 1999. godine iznosio oko 557 milijardi evra, a prošle godine čak bilion i 17 milijardi evra. Razlog je možda u tome što postoje neke zemlje gde pre samo sedam godina nije postojao ni jedan faktor, tj. gde uopšte nije bilo prometa ove vrste, kao što su npr. Hrvatska, Luksemburg ili Ujedinjeni Arapski Emirati, a gde sada već pričamo o stotinama miliona evra godišnjeg obrta. Od svih zemalja najveći rast faktoringa je bio u Velikoj Britaniji – 237,2 milijarde obrta u 2005. godini, dok je gledano po kontinentima prošle godine najveći obrt bio u Evropi – 715,5 milijardi evra.

S obzirom na to da faktor može otkupljivati potraživanja u svojoj zemlji ili u inostranstvu, razlikujemo domaći i međunarodni faktoring. Međunarodni je znatno složeniji, a samim tim i znatno rizičniji. U različitim zemljama su različiti pravni sistemi. Postoje devizni, kamatni i politički rizici, različita razvijenost finansijskih tržišta... što sve čini međunarodni faktoring vrlo kompleksnim, ali ne i nemogućim poduhvatom za iskusne faktore.

Pored faktoringa, postoji još jedna vrlo slična vrsta posla a to je forfeting ili forfetiranje. Forfeting je toliko sličan faktoringu, da čak možemo reći da su, osim jedne osnovne razlike, gotovo identični. Naime, forfeting je otkupljivanje dugoročnih potraživanja po osnovu kapitalnih dobara s rokom otplate od obično 5 godina, a može biti od 6 meseci do 7 godina, i to u polugodišnjim ratama. Veličina transakcije može biti najmanje 50.000 dolara a maksimalno 10 miliona dolara, s tim što se veći iznosi finansiraju putem konzorcijuma. Znači, osnovna razlika je u tome da li se radi o kratkoročnom (faktoring) ili dugoročnom (forfeting) finansiranju prodaje. Tehnika je ista.

Postoji mnogo poslova kojima se bave banke današnjice. Tradicionalni poslovi, kao depoziti ili krediti, definitivno ne odumiru ali donose sve manji udeo ukupnog profita. Banke danas obavljaju mnoštvo poslova u kojima čak i ne posluju sa svojim komitentima, a sve im to omogućuje veliki kapital kojim raspolažu. Poslovanje jedne banke čine obični depo poslovi sa stanovništvom, sa jednocifrenim provizijama, kao i forfetiranje posla od nekoliko miliona evra. Samo nek teče i nek se obrće. Panta rei.

Poslovanje sa efektima

Velika grupa poslova koje banke obavljaju se odnosi na poslovanje sa efektima (hartijama od vrednosti). Banke mogu kupovati ili prodavati efekte (akcije i obveznice) koje su emitovala druga preduzeća, mogu vršiti svoju emisiju efekata (akcija, obveznica i blagajničkih zapisa) i na taj način vršiti dokapitalizaciju. Sve se to, naravno, može odvijati na berzi ili na nezvaničnim tržištima efekata. Pored klasične kupovine i prodaje efekata, banke vrše i savetodavnu funkciju (šta, koliko i gde se može kupiti ili prodati), distributivnu funkciju (prilikom emisije efekata), garantnu funkciju (o solidnosti datog efekta), čuvanje i rukovanje sa efektima... Jednom rečju, banka posluje sa efektima kao i bilo koji drugi privredni subjekt, s tim što banke radeći ove poslove mogu obavljati i različite posredničke funkcije između prodavca i kupca efekata, uz određenu proviziju.

---

Investicioni fondovi i u Srbiji
Srđan Tomašević

Po definiciji investicioni fond predstavlja vrstu institucionalnih investitora koji posredno povezuju emitente i investitore na finansijskom tržištu. Cilj fondova je da pre svega obezbede dodatnu likvidnost na finansijskom tržištu, prikupe sitan slobodan kapital i stave ga u funkciju ekonomskog razvoja. Investicioni fondovi sa sobom donose nekoliko koristi, jedna od njih je podizanje cene kapitala, odnosno hartija od vrednosti, tako što fondovi koncentrišu sitnu tražnju i uvode je na tržište.

Podrška privredi – konkurencija bankama

Generalno, fondovi podstiču razvoj privrede, a istovremeno vrše pritisak i na banke, predstavljajući dodatnu konkurenciju. Ulaganje u investicione fondove donosi zaradu od oko 20% na uloženu sumu na godišnjem nivou, dok je godišnja kamata u bankama oko 5%. Kao rezultat zdrave finansijske konkurencije, banke su prinuđene da povećaju kamatu na štednju, a smanje kamate na plasmane. Fondovi predstavljaju i institucije ekonomske demokratije obezbeđujući svima da uzmu učešće u ekonomskoj utakmici.

Istraživanja i analize međunarodnih eksperata pokazuju da će se u narednih deset godina kroz investicione fondove u Srbiju sliti oko četiri milijarde evra. Stručnjaci smatraju da ne treba forsirati ulazak inostranih fondova, koji su više nego dobrodošli, na domaće tržište, već treba osnivati i domaće koji bi predstavljali bitnu komponentu razvoja privrede.

Svakim fondom upravlja društvo za upravljanje, koje predstavlja pravno lice i kao pravni subjekt opšti sa okruženjem. Društvo za upravljanje se osniva isključivo kao zatvoreno akcionarsko društvo i može da upravlja većim brojem fondova. Da bi se osnovalo, dužno je da angažuje najmanje jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond i jednog ovlašćenog internog revizora. Novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja mora da iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i u toku poslovanja ne sme pasti ispod ovog iznosa. Društvo za upravljanje je dužno da zaključi sa kastodi bankom ugovor o obavljanju kastodi usluga za svaki investicioni fond posebno. Kastodi banka ima ulogu da otvara račune u svoje ime a za račun članova fondova, kako kod Centralnog registra tako i kroz mrežu globalnih kastodijana u drugim inostranim klirinškim i depozitarnim kućama. U Srbiji trenutno postoje samo četiri kastodi banke, od kojih po mišljenju Aleksandre Kraguljević Rukovodilac kastodi odeljenja u HVB banci u Srbiji „samo dve rade kao prave kastodi banke”. Kastodi banka nikako ne sme da bude povezano lice sa fondom.

Ubrzanje tranzicije

Investicioni fondovi su u zemljama u tranziciji ubrzali sam proces tranzicije, doprineli povećanju efikasnosti privrede, kao i smanjenju troškova investiranja. Takođe, donošenjem svežeg kapitala ubrzava se i privatizacija. Razvoj investicionih fondova je dosta brz. U Hrvatskoj, na primer, imovina fondova se duplirala u prošloj godini i trenutno iznosi oko 1,2 milijardi evra. Brzinu razvoja investicionih fondova kod nas teško je predvideti, ali se smatra da će inicijalnu kapislu dati prelazak jednog dela štednje stanovništva iz banaka u investicione fondove. Za dalji razvoj fondova u Srbiji presudno će zavisiti od brzine širenja kulture investiranja, jer većina ljudi ne zna razliku između akcije i obveznice, a nekmoli šta je investicioni ili penzijski fond. Udeo investicionih fondova mogao bi biti mnogo veći da se na Zakon o investicionim fondovima ne čeka od 1997. godine. Zakon o penzionim fondovima je donet i na snazi je od 1. aprila ove godine. I pored toga do sada nije registrovano nijedno društvo za upravljanje penzijskim fondovima. Stručna javnost je zadovoljna tek usvojenim Zakonom o investicionim fondovima koji stupa na snagu od oktobra ove godine. U međuvremenu se čekaju podzakonska akta.

Komisija za hartije od vrednosti vrši nadzor poslovanja društava za upravljanje i investicionih fondova, kao i nadzor nad obavljanjem kastodi usluga kastodi banke, dok kontrolu rada društva za upravljanje penzijskim fondovima vrši Narodna banka. Kao što smo spomenuli, da bi se društvo za upravljanje registrovalo, mora imati određenu strukturu zaposlenih u koje spadaju i „portfolio menadžeri” i „investicioni savetnici”, koji dobijaju dozvolu za rad od Komisije za hartije od vrednosti. Preduslov da bi se dobila dozvola za rad jeste položen ispit. To je osnovni razlog zašto je Komisija za hartije od vrednosti organizovala kurseve od juna ove godine za sticanje zvanja „investicioni savetnik” i „portfolio menadžer”.

Učešće fondova na našem tržištu

Mnogi stručnjaci su izdvojili dva scenarija za preuzimanje javnih preduzeća. Prvi je da se većinski delovi kapitala javnih preduzeća prodaju strateškim partnerima, dok bi se manji deo kapitala pojavio na berzi. Prema drugom scenariju investicioni fond je taj koji bi uložio u preduzeće. Razlika je u tome što bi se preduzeće u slučaju da strateški partner postane većinski vlasnik verovatno ne bi širilo van okvira ovog tržišta. Dok bi cilj ozbiljnog investicionog fonda bio, pre svega, pravljenje regionalnog giganta jer bi u tom slučaju cena preduzeća brže rasla. Nema sumlje u to da bi preduzeće u oba slučaja sa prilivom svežeg kapitala modernizovalo proizvodnju, poboljšalo uslove rada i kvalitet svojih proizvoda, samo treba dobro oceniti koja mogućnost donosi veću korist.

Jedan od primera je kupovina pet mlekara u Srbiji od strane investicionog fonda „Salford”. Do sada je u mlekare uloženo 110 miliona evra, a planira se ulaganje još najmanje 60 miliona evra. Cilj je da mlekare koje su kupljene budu toliko profitabilne da mogu da izađu na inostrane berze i da nekoliko puta povećaju svoju vrednost. Treba napomenuti da fondovima upravljaju stručnjaci, sa znanjem i iskustvom koje im omogućava da procene vrednost kompanija i projekata, koji plasiraju kapital i prate performanse investicija. Oni, takođe, procenjuju potencijal preduzeća, mogućnost stvaranja dodatne vrednosti, kao i rizike vezane za okolnosti poslovanja.

Koliko su Srbiji potrebni profesionalni investitori - investicioni fondovi, oslikala je i Dragijana Radonjić-Petrović iz „MV Investmenta”, koja je poslednju konferenciju „Ekonomista” otvorila sa „Poštovane dame i gospodo, drage kolege, najdraži investitori”. Bez uvrede, ali se dobro zna ko je najpoželjniji na finansijskom tržištu Srbije.

Tipovi investicionih fondova

Kod nas investicioni fondovi mogu biti otvoreni investicioni fond – OIF, zatvoreni – ZIF i privatni – PIF. Fondove, takođe, možemo podeliti na opšte - namenjeni generalnoj publici i specijalizovane - namenjeni određenom segmentu populacije. Sa stanovišta ulaganja ili aktivnosti fondovi mogu biti i opšti, ali se retko sreću. Obično su specijalizovani i već u samom nazivu ističu gde ulažu svoj novac. Fondovi mogu biti granski, na primer ulažu samo u farmaceutsku industriju, teritorijalni, koji ulažu u preduzeća iz Istočne Evrope i slično. Osnivanje investicionih fondova u Srbiji se očekuje od početka sledeće godine.

---

Banka banaka
Dragan Pejić

Jedno od osnovnih obeležja i trendova savremenih svetskih kratanja, u svim oblastima razvoja, jeste globalizacija, koja se sprovodi kroz proces internacionalizacije i institucionalizacije. Razvoj globalizacije uslovljen je industrijalizacijom, odnosno modarnim tehnologijama, koje obezbeđuju izuzetnu pokretljivost kapitala, roba i usluga. U te globalizacione procese uključena je i finansijska sfera. Evropska unija stvorila je svoju ekonomsku i monetarnu uniju koju čine četiri elementa: jedinstveno tržište dobara, usluga, kapitala i radne snage. Monetarna unija predstavlja valutno područje, nastalo od više valutnih područja koja su prihvatila jedinstveno merilo cena, što se teoretski može ostvariti prihvatanjem jedinstvene nacionalne valute na celom privrednom prostoru (uvođenjem neopozivo fiksnih pariteta između nacionalnih valuta) ili uvođenjem nove zajedničke valute (u ovom slučaju evra).

Evropski sistem centralnih banaka i Eurosistem

Centralna banka je banka na vrhu bankarskog sistema jedne zemlje, ona je banka banaka, u ovom slučaju banka banaka zemalja Evropske unije. Evropski sistem centralnih banaka /ESCB/ je osnovan na osnovu Ugovora o osnivanju Evropske zajednice a sačinjavaju je Evropska centralna banka u početku 15 a sada već 25 zemalja članica.

Osnovni cilj ESCB je očuvanje stabilnosti cena uz podržavanje ekonomske politike koja se vodi u Evropskoj zajednici, doprinoseći na taj način ostvarivanju ciljeva Zajednice. ESCB posluje na principima tržišne ekonomije uz poštovanje slobodne konkurencije i favorizovanje efikasne alokacije resursa. Trebalo bi da doprinosi uspešnom ostvarivanju politike nadležnih organa koja se odnosi na kontrolu kvaliteta poslovanja kreditnih institucija i doprinosi stabilnosti finansijskog sistema.

Organizacija ESCB je slična organizaciji Američkih federalnih rezervi i nemačkoj centralnoj banci. Da ne bi bilo zabune, potrebno je objasniti još jedan čest termin koji se koristi u kontekstu ove priče, a to je Eurosistem. Označava Evropsku centralnu banku i nacionalne banke zemalja članica koje su prihvatile evro. Države članice EU koje nisu prihvatile evro su članice ESCB sa posebnim statusom koji se ogleda u tome da mogu voditi svoju nacionalnu monetarnu politiku, ali nemaju pravo odlučivanja kod donošenja pojedinačne monetarne politike u evro zoni, kao ni u izvršavanju takvih odluka. Osnovni zadaci eurosistema su: definisanje i vođenje monetarne politike u zoni EUR; vođenje deviznih operacija; držanje i upravljanje zvaničnim deviznim rezervama zemalja članica, bez uticaja na držanje i rukovođenje deviznim obrtnim sredstvima, od strane vlada država članica i unapređenje nesmetanog funkcionisanja uravnoteženog platnog sistema.

Evropska centralna banka i nacionalne banke

Osnovana je 1. juna 1998. godine, po modelu nemačke Bundesbanke, u skladu sa Ugovorom o osnivanje Evropske zajednice. Sedište joj je u Frankfurtu. Ona je pravno lice, koje u svakoj državi članici ima najšira pravna ovlašćenja koja nacionalno zakonodavstvo priznaje pravnim licima.

ECB ima kontrolnu funkciju, jer kontroliše izvršavanje zadataka poverenih ESCB i nacionalnim centralnim bankama. Po potrebi, ECB usklađuje propise, utvrđuje metode i prikuplja, određuje i distribuira statističke podatke (podatke prikupljene preko nadležnih nacionalnih organa ili direktno od ekonomskih subjekata) iz svoje nadležnosti. Istovremeno ona određuje koja fizička i pravna lica imaju obavezu podnošenja izveštaja, režim poverljivosti i odgovarajuće kaznene odredbe.

Nacionalne centralne banke su u odnosu na ECB samostalne i nezavisne jer ECB ima savetodavnu ulogu u odnosu na EZ i nacionalni autoritet svake banke ponaosob. Proces odlučivanja je centralizovan i sprovodi se preko Saveta guvernera i Izvršnog odbora, a dok sve članice ne prihvate evro, postoji i Opšti savet kao treće telo.

Savet guvernera čine svi članovi Izvršnog odbora i guverneri nacionalnih centralnih banaka država članica onih zemalja koje su prihvatile evro. Sastanci se održavaju najmanje deset puta godišnje i imaju karakter poverljivosti, a javnosti se iznose rezultati dogovaranja koje opredeli Savet. Odluke se donose prostom većinom, a u slučaju jednakog broja glasova, odlučuje glas predsednika. Osnovne nadležnosti Saveta guvernera su: izdavanje dozvola za emitovanje novčanica u Zajednici; utvrđivanje smernica i donošenje odluka neophodnih za ostvarivanje usvojenih zadataka eurosistema; formulisanje monetarne politike euro zone, uključujući odluke koje se odnose na srednjoročne monetarne ciljeve, ključne kametne stope i određivanje rezervu eurosistema; stvaranje neophodnih pretpostavki za ispunjenje zadataka; određene savetodavne funkcije i donošenje internog pravilnika o unutrašnjoj organizaciji ECB i njenim organima odlučivanja.

Organi upravljanja

Izvršni savet čine predsednik, potpredsednik i četiri člana zemalja članica. Njegove nadležnosti su: priprema sastanaka Saveta guvernera; sprovođenje monetarne politike u skladu sa smernicama i odlukama donetim od Saveta guvernera ECB i, u skladu s tim, davanje neophodnih instrukcija nacionalnim centralnim bankama i izvršavanje ovlašćenja dobijenih od Saveta guvernera ECB.

Konačno, zadaci Generalnog saveta (kao privremenog organa upravljanja ECB) su: savetodavna funkcija ECB; prikupljanje statističkih podataka; priprema godišnjih izveštaja ECB; donošenje neophodnih pravila za standardizaciju knjigovodstva i izveštavanja o operacijama preduzetim od nacionalne centralne banke; preduzimanje mera koje se odnose na upis kapitala; donošenje uslova o zapošljavanju u ECB i pripreme za neopozivo fiksiranje deviznih kurseva zemalja članica u odnosu na evro.

Kapital ECB

Upis kapitala se bazira na udelu zemalja članica EU u GBP i stanovništvu u Zajednici, i to: 50% na osnovu učešća države članice u populaciji Zajednice u godini koja prethodi osnivanju ESCB i 50% na osnovu učešća države članice u GBP, izraženo po tržišnim cenama u toku pet godina koje su prethodile godini uoči osnivanja ECB.

Nacionalne centralne banke iz euro zone moraju uplatiti svoj deo u ESCB u potpunosti, dok nacionalne centralne banke zamalja koje nisu članice uplaćuju 5% kapitala ECB na ime operativnih troškova ECB.

---

Promene na bolje
Stavros Joanu

Kao dugogodišnji bankar tvrdim da je za Srbiju veoma važno da se bankarski sektor brzo razvija. On višestruko deluje kao pokretačka snaga privrednog razvoja. Kroz finansiranje građana i preduzeća, banke podržavaju sve oblike privrednih aktivnosti, izvoz domaće robe, izgradnju stanova; stvaraju nova radna mesta i indirektno doprinose poboljšanju platnog bilansa i bruto domaćeg proizvoda.

---

Nova industrija kapitala
Zoja Jovanov

Vlada Srbije nedavno je sačinila Predlog zakona o investicionim fondovima i iskazala nameru da ga usvoji do kraja godine. Ipak je, zbog gotovo četiri godine oklevanja da se pravno regulišu ove institucije kolektivnog investiranja, ostala dilema da li država nije želela ili nije umela da smisli pravila igre za novi deo tržišta kapitala u Srbiji. Jelena Kralj, rukovodilac Grupe za hartije od vrednosti i tržište kapitala u Ministarstvu finansija, kaže da bi bilo poželjno da je zakon donet ranije, ne zna iz kojih razloga to nije učinjeno, ali da su se sada stekli uslovi da se taj posao završi. Ona u razgovoru za e magazin ističe da deo državne administracije koji je sad uspeo da predloži zakon upire sve snage da konstruiše pravni red na finansijskom tržištu. Razloga za tako nešto ima na pretek. Recimo, Srbija je jedina zemlja u tranziciji koja nije regulisala poslovanje investicionih fondova. Zatim, strani fondovi su ovde već kupili vlasništva u najboljim preduzećima, i to sa slabim pravnim uporištem i bez ikakvog uvida države i privrednika u njihovu finansijsku moć. Za to vreme domaćoj privredi je bio uskraćen investicioni kapital građana koji se procenjuje na oko tri milijarde evra, a stanovništvu šansa da ostvari dobit od obrta svog novca.

---