|
Menadžment finansijskog rizika |
|
|
|
Friday, 01 September 2006 |
Radoje Marić
Menadžment finansijskog rizika (rngl. financial risk management) je u poslednjih nekoliko meseci postao nezaobilazna tema u finansijskim i bankarskim krugovima. Razloga ima nekoliko i među njima su porast interesovanja za finansijske derivate, kao što su fjučersi, opcije ili kreditni svap i poboljšana pristupačnost tržišnim informacijama. Međutim, najbitniji razlog za neočekivano brz razvoj te specijalnosti je taj što Banka za međunarodna poravnanja (engl. Bank for International Settlements – BIS) uveliko priprema novu regulativu pod nazivom Bazel II koja se odnosi na kapitalne rezerve međunarodno aktivnih banaka. Njome se banke obavezuju da na dnevnoj bazi izveštavaju regulatora o visini njihovog rizičnog kapitala. Cilj tih mera je poboljšanje stabilnosti međunarodnih tržišta kapitala uz zahtev da banke zadrže minimalni rizični kapital i da time spreče ili ublaže eventualne buduće finansijske krize.
ta je zapravo menadžment rizika?
Cilj menadžmenta rizika je da prvenstveno kvantifikuje finansijski rizik odgovorivši na pitanje koja je verovatnoća da organizacija ostvari određeni gubitak kroz određeni vremenski period. Na osnovu dobijenih rezultata banke su obavezne da pod regulativom Bazel II zadrže adekvatne kapitalne rezerve koje bi, u slučaju da se prognoza obistini, pokrile gubitke. Finansijski rizik se deli na tri osnovne vrste: tržišni rizik, kreditni rizik i operativni rizik. Tržišni rizik povlače fluktuacije na tržištima valuta i deonica. On se često meri na nivou portfolija kada se u obzir uzimaju i korelacije između deonica ili valuta. Kreditni rizik nastaje pri kreditnom odnosu, ne samo na nivou potrošačkog kredita, već i na korporacionom nivou kada se radi, na primer, o obveznicama. On opisuje mogućnost da korisnik ne ispuni obaveze prema zajmodavcu. Operativni rizik obuhvata gubitke nastale usled ljudskih grešaka, grešaka u procesima unutar organizacije i eksternih događaja (npr. terorizam).
Dva pristupa merenju rizika
Banke se mogu opredeliti za jedan od dva pristupa za merenje rizika odnosno rizičnog kapitala. Standardni pristup merenja rizika je opisan u samom tekstu regulative Bazel II. Za njegovo korišćenje nije potrebno odobrenje od strane regulatora. U slučaju banaka koje posluju u Srbiji regulator je Narodna Banka Srbije. Drugi pristup je zasnovan na internim metodama ocene rizika (engl. internal ratings based – IRB). Za korišćene internih metoda potrebno je prethodno odobrenje regulatora. Postoji mnoštvo modela za merenje tržišnog, kreditnog i operativnog rizika koji spadaju pod interne metode i koji su uglavnom zasnovani na istorijskim kretanjima određenih tržišta ili matematičkim simulacijama. Banke se pritom opredeljuju ili za razvoj sopstvenih modela ili za nabavku već gotovih, upakovanih metoda koje uključuju u softvere kao što su RiskMetrics ili KMV RiskCalc i mnoštvo drugih.
Menadžment finansijskog rizika u Srbiji svakako predstavlja poseban izazov iz više razloga, te se može predpostaviti da će ova specijalnost, a posebno menadžment operativnog rizika, biti korisna i cenjena delatnost na srpskom tržištu.
Metode zaštite of rizika
Menadžment rizika takođe obuhvata i metode smanjenja i eliminacije rizika. U tu svrhu se koriste finansijski instrumenti kao sto su derivati, opcije, kreditni svapovi ili osiguranja kada je u pitanju operativni rizik. Te metode zaštite su uračunate u krajnju računicu i banke su slobodne da ih koriste po želji da bi smanjile svoju izloženost finansijskom riziku.
Tags:
|
SPEEDY MAGAZIN 
