Home  SPEEDY MAGAZIN Inovacije
|
Inovacije |
|
|
|
Saturday, 24 November 2007 |
Inovacije donose novac
Od dana kada se, pre nekih desetak hiljada godina, zavrteo prvi točak negde u beskrajnim prostranstvima Azije, ljudska rasa svoj napredak u dobroj meri može da zahvali genijalnoj inovativnosti njenih pripadnika. Inovativnosti koja ne mora da bude samo tehnička – svaka nova usluga ili novi, bolji način da se nešto uradi daju svoj doprinos u „guranju” čitavog društva u bolju budućnost. Trend inovacija koje su svoje vlasnike načinile bogatim ljudima je značajno uznapredovao poslednjih godina 20. veka, u vreme kada je srpska pamet prividno bila onemogućena da deluje (sem u vidu nesrećnog „odliva mozgova”). Nekoliko primera koji slede u ovom tekstu govore da je svetlo u tami ipak sve vreme postojalo, iako ga mi uglavnom nismo bili svesni. Po nestanku međunarodne izolacije Srbije i početku značajnijeg napredovanja njene privrede, došao je trenutak da inovatori koji su godinama u najtežim uslovima uspešno radili i zarađivali prezentuju rezultate svog delovanja. Sada je na njima da poduče i ohrabre brojne stručnjake kako da misle na nov način i pravilno pređu mukotrpan, ali obavezan put koji vodi do tržišnog vrednovanja njihovih inovacija.
Nema kapije, ali ima profita
Možda najbolji primer gorenapisanog može se naći u Novom Sadu, gde je grupa entuzijasta formirala vrlo uspešan naučno-tehnološki park. Učeći na iskustvima stečenim za vreme međunarodnih sankcija, kada je saradnja univerzitetskih laboratorija i privrede omogućavala supstituciju ključnih uvoznih artikala, profesori, asistenti i studenti su se udružili pod dirigentskom palicom pokojnog profesora Miroslava Despotovića i njegovog kolege Vojina Šenka, koji i danas rukovodi projektom. Novosadski naučno-tehnološki park je lociran mahom unutar kampusa univerziteta i mnogi ga nazivaju „virtuelnim”, zato što nema ni ulazne kapije, ni zgrade u kojoj se nalazi (mada će ovaj problem uskoro biti rešen). Čini ga tridesetak firmi, raspoređenih po brojnim laboratorijama (prvenstveno unutar kompleksa Fakulteta tehničkih nauka) i stambenim zgradama u neposrednoj okolini. Takvi uslovi rada nisu smetnja za oko 1.000 zaposlenih i saradnika u ostvarivanju godišnjeg prometa od fascinantnih 20 miliona evra, najvećim delom realizovanog u nemilosrdnim konkurencijama inostranih tržišta. Iznenađujuće visoku cifru nije teško objasniti ako se pomene podatak da je prvi softver za prenosive MP3 plejere potekao baš iz Novog Sada (iz firme MicronasNIT, koja je tada još bila laboratorija na fakultetu), ili da DMS Group spada među svetske lidere u proizvodnji softvera za upravljanje mrežama za distribuciju električne energije... Izrada softvera nije jedina delatnost firmi poniklih iz Univerziteta u Novom Sadu (npr. kompanija Electromedical proizvodi holter sisteme), ali jeste preovlađujuća.
„Cilj kolege Despotovića i mene je bio da na osnovu našeg znanja zaradimo malo više novca za naše asistente, koji su zbog loše finansijske situacije stalno odlazili u inostranstvo. Nismo mogli da se ozbiljno bavimo naukom ako nismo mogli da zadržimo asistente ni po godinu dana. Kad god krenemo sa nekim da radimo i uvedemo ga u posao, on ode u Ameriku, Australiju, Kanadu ili Zapadnu Evropu. Zato smo, počevši od 1998. godine, organizovali kurseve iz serije „Napredne komunikacione tehnologije”, a sledeći nivo je bio razvijanje komunikacionih uređaja. Vrlo brzo smo ustanovili da je to najbolje raditi u oblasti softvera, gde su najmanja ulaganja, a prodaje se čisto znanje – softver je high-tech za sirotinju. U januaru 2001. godine pripremili smo projekat otvaranja naučno-tehnološkog parka Univerziteta u Novom Sadu, koji smo uspeli da ostvarimo zahvaljujući podršci brojnih organizacija (posebno bih pomenuo GTZ) i domaćih i inostranih univerziteta. Ispostavilo se da su na našem fakultetu mnogi ljudi već ranije krenuli u saradnju sa privredom, koja je bila prisutna od samog formiranja univerziteta”, priseća se početaka prof. dr Vojin Šenk, inače šef katedre za telekomunikacije i obradu signala Fakulteta tehničkih nauka.
Genijalci na okupu
Zahvaljujući dobrom radu pomenutih firmi, koje su začete u laboratorijama, a potom se osamostalile uz svestranu podršku univerziteta (pre svega Fakulteta tehničkih nauka), određeni deo njihovih prihoda se usmerava na fakultetski račun.
„Danas mnoge katedre, recimo naša, zarađuju najmanje dvostruko veću količinu novca od one kojom ih podržava država. Ova sredstva se, sem za zadovoljavanje potreba mladih kadrova, koriste i za nabavku opreme i materijala za svakodnevni naučno-nastavni rad”, priča profesor Šenk.
Osnivanje novosadskog inkubatora tehničkih kompanija sprovedeno je 2003. godine, uz podršku GTZ-a.
„Najbitnije nam je bilo znanje koje smo zahvaljujući njima uspeli da steknemo. Videli smo uspešne i neuspešne primere. Gospodin Karl Šmit-Rajndl nam je pokazao ne samo best practices, nego i worst practices. Od svih naučno-tehnoloških parkova i inkubatora koji su u svetu osnivani, najveći deo je napravio katastrofalne ekonomske rezultate, i to su bili svi oni koji su pokušali da kopiraju nečija tuđa iskustva. Svaki je morao da se gradi prema specifičnim uslovima, i svaki koji je kretao logikom „prvo ćemo da uložimo velike pare u zidanje objekata, pa ćemo onda da nađemo ljude, a onda da zainteresujemo neke koji će da uđu unutra” bio je osuđen na propast. Uspevali su oni koji su nastali iz puke potrebe, zbog toga što su sve aktivnosti već bile tu, pa ih je trebalo objediniti. Frederik Tierman, profesor na Stanfordu, svojim diplomcima Pakardu i Hjulitu dao je 1.000 dolara da počnu svoj posao – da prave oscilator. Od toga je nastala Silikonska dolina. Tek kad je tamo bio dovoljan broj kompanija, onda se to osnovalo kao naučno-tehnološki park. Ali, to nije nastalo tako što je neko rekao „E, sad ćemo da pravimo nešto što se zove Silikonska dolina, pa hajde genijalci dođite ovamo”, nego su tu prvo bili genijalci koji su pravili profit, pa se onda to kodifikovalo. E, to mi radimo u Novom Sadu. Ovde već postoje firme, sad je lako napraviti park kao fizičku infrastrukturu. To jeste naučno-tehnološki park, mada nema nigde kapija, ne postoji čvrsta organizacija niti specijalizovana administracija. Postoji tim od devet ljudi, koji ja vodim, koji radi na projektnoj bazi i pokušava da sve stavi u konkretne okvire. Sada postoje šanse, fakultet je dobio zgradu TMD-a, koja je stara i koja će da se sruši da bi se na njenom mestu sazidala nova sa 8.200 kvadratnih metara korisnog prostora U njoj će na polovini prostora biti smeštene neke od ovih firmi, tako da će naš naučno-tehnološki park konačno moći da se vidi”, najavljuje profesor Šenk. U međuvremenu svi zainteresovani mogu da pogledaju sajt na adresi www.nosic.ns.ac.yu.
Učenje kroz takmičenje
Iz projekta osnivanja novosadskog inkubatora u međuvremenu se izrodilo mnogo poznatije takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju. Prvo je održano 2003. godine i odnosilo se isključivo na studente Univerziteta u Novom Sadu. U međuvremenu je ova manifestacija, zahvaljujući podršci Ministarstva nauke i zaštite životne sredine (prof. Šenk smatra da je ovde nemoguće ne pomenuti Državnog sekretara dr Dragana Povrenovića, čoveka ogromnog entuzijazma koji je brzo razumeo značaj i svojim autoritetom i ličnim radom omogućio veliki domet ovog takmičenja), poprimila nacionalne razmere, uz učešće brojnih fizičkih i pravnih lica i prenošenje finala na RTS-u (finale za 2006. godinu gledaoci su imali priliku da prate na drugom programu 28. decembra, a više informacija dostupno je na veb adresi www.inovacija.org).
„Prvo takmičenje bilo je crvena nit koja je služila podizanju svesti o važnosti preduzetništva u sferi visokih tehnologija i ujedno edukovala mlade ljude koji će se kasnije baviti organizacijom ovakvih aktivnosti. Odabrali smo grupu od skoro 30 studenata sa svih fakulteta, koji su godinu dana prolazili kroz razne treninge, koji nisu bili apstraktni, nego su bili povezani sa konkretnim aktivnostima. Na prvo takmičenje za najbolju tehnološki zasnovanu biznis ideju sa Univerziteta u Novom Sadu prijavio se 81 aplikant, a samo takmičenje, koje je trajalo devet meseci, bilo je koncipirano tako da što više ljudi privuče nagradnim fondom od 10.000 evra. Kreće se sa jednim treningom, a zatim se pravi čitav biznis plan. Biznis plan nije samo investicioni elaborat, već je taj elaborat jedan od njegovih manjih segmenata. On pre svega podrazumeva segmentiranje tržište, nalaženje mesta tamo gde je konkurencija manja, komparativnu prednost (odnosno ponudu nečeg novog), analizu konkurencije i na osnovu toga pravljenje strategije kako se podvući pod kožu klijentima, a da se ne izazove konkurencija, da se eskivira ili pretvori u klijente. To je jedna izuzetno kreativna igra koja pruža ideju kako doći do svoje mušterije i od mušterije uspešno naplatiti. Od 81 aplikanta imali smo 18 biznis planova, podelili smo nagrade i od toga je nastalo šest novih preduzeća. Učesnici su na kraju shvatili da je ponuđena nagrada zanemarljiva u odnosu na ono što su dobili”, navodi prof. dr Vojin Šenk.
Domaći digitalni rendgen
Koliko je, sem dobre ideje, za uspeh inovacije bitna i dobro osmišljena strategija razvoja, pokazuje primer beogradske firme Visaris. Nakon što je iskusna grupa programera izradila zdravstveni informacioni sistem, odlučila je da „zagrize” mnogo veći zalogaj i stvori proizvod kojim može da se podiči manje od dvadesetak najmoćnijih svetskih kompanija – digitalni rendgen. Na klasičan analogni aparat (proizvod firme Jugorendgen) stručnjaci Visarisa su uspeli da dodaju digitalni panel i kontrolnu jedinicu, kao i da izrade kvalitetne algoritme za obradu slike. Na prvi pogled zvuči jednostavno, jer digitalizaciju slike danas radi svaki fotoaparat. Međutim, uopšte nije tako, jer su medicinski standardi najstroži standardi na svetu, i put do ispunjavanja njihovih zahteva je jako dug – to najbolje dokazuje mali broj svetskih kompanija koje su u tome uspele (reč je o gigantima poput Philipsa, General Electrica i sl.)
„Kao grupa ljudi koja se bavi novim tehnologijama postojimo desetak godina i od početka nam je bilo jasno da u serijskoj proizvodnji ne možemo da konkurišemo ni Japanu ni Americi. Zato je naša strategija da koristimo pamet za stvaranje visokokvalitetnih proizvoda za svetsko tržište, i to ne samo lokalnu pamet, već i znanje ljudi koji su svojevremeno napustili ovu zemlju i sada žele da joj pomognu u razvoju. Takav je slučaj sa dr Vladimirom Petrovićem, našim stručnjakom koji radi na univerizitetu u Mančesteru, na izvoru savremene radiologije, i koji je inicirao čitav projekat”, navodi Slobodan Kaluđerović, izvršni direktor Visarisa. Uređaji proizvedeni u kompaniji kojom rukovodi već su u upotrebi u nekim našim zdravstvenim ustanovama, ali i u bolnicama u Južnoafričkoj Republici i Švajcarskoj. Prava komercijalizacija im, ipak, tek predstoji. Po Kaluđerovićevom mišljenju, za uspeh na svetskom tržištu je potreban najmanje isti kvalitet kakav nude giganti koji im konkurišu. Visaris ne želi da prodaje uređaj u bescenje, već da ima svetski uređaj po svetskim cenama. Jasno im je da će razvoj biti beskrajan, jer konkurenti imaju ogromne timove ljudi koji guraju napred, i stalno dodaju nove mogućnosti, nove opcije, koje su potrebne lekarima, i koje će oni zahtevati i od ostalih proizvođača. Jedna od najvećih prednosti Visarisovog proizvoda je fleksibilnost, jer je pored prodaje kompletnih sistema moguća i nadogradnja već postojećih analognih rendgena (koja je zahtevala mukotrpan razvoj zarad postizanja kompatibilnosti sa velikim brojem uređaja).
„Po nekim idejama smo, po mišljenju mnogih, ispred poznatih svetskih firmi, jer npr. imamo vrlo intiuitivan interfejs, koji je lak za korišćenje, čime ne mogu da se pohvale mnogo zvučnija imena, a pri tom kombinujemo i najmodernije algoritme za obradu digitalne slike”, navodi Marijana Lukić, razvojni inženjer u Visarisu.
Prva lasta nije poletela
Mada se smatra high-techom za sirotinju, ni softversko inoviranje nije besplatno. U želji da omogući inovatorskim (prvenstveno, ali ne isključivo softverskim) startup kompanijama uslove za rad, Konstantin Vuk Savićević je 1999. godine pokrenuo prvi venture kapital fond usmeren na naše tržište. Ovaj pionirski projekat je registrovan u Ženevi, u skladu sa švajcarskim zakonima, kao investiciona zadruga Orah kooperativa. Polazna ideja je bila naizgled jednostavna – prikupljanje sredstava od naših ljudi u dijaspori i zainteresovanih stranaca, koja će kasnije biti usmerena u razvoj projekata u Srbiji. Članstvo i pravo upravljanja u fondu je ponuđeno svakome ko uloži minimum od 100 švajcarskih franaka, ali projekat ipak nije bio uspešan.
„Mi smo te 1999. godine računali da imamo u rasejanju milione ljudi, odnosno veliki broj mladih koji su otišli iz zemlje, a koji su sada dokazani profesionalci. Računali smo da će se pojaviti interesovanje ljudi za uključivanje u razvoj u Srbiji, i to ulaganjem u startup kompanije koje će uvoditi tehnološke inovacije. Nažalost, to se nije dogodilo. Cilj nam je bio da pomognemo projekte vrednosti od 50.000 do nekoliko stotina hiljada evra, odnosno omogućimo firmama od desetak zaposlenih brzo stasavanje. Međutim, interesovanja u dijaspori uopšte nije bilo. Većina ljudi koja je organizovala Orah su bili stranci – Švajcarci, Amerikanci, Španci. Želeli smo da na čistim ekonomskim principima ponudimo jedan legalan mehanizam investitorima, sa dobrom pravnom zaštitom, kako bi mogli sigurno da ulažu, pošto znamo kakva su bila ranija iskustva – za puno propalih investicija, od raznoraznih zajmova, donacija i sl. nije se znalo gde su završile. Očekivali smo da ćemo postavljanjem donjeg praga investicije na samo 100 švajcarskih franaka pobuditi interesovanja i postići uspeh. Svi članovi u zadruzi imaju ista prava, bez obzira koliko je ko uložio, što je dobro za male investitore. Za sedam godina rada, zadruga je došla do broja od preko sedamdeset članova, koji su u 90% slučajeva stranci. Samo par ljudi je našeg porekla. Prikupili smo tek par stotina hiljada evra, i ta sredstva su omogućila samo nastavak rada i prisutnost na tržištu”, navodi Vuk Savićević, koji se kasnije odlučio na pokretanje inkubatorske firme pod nazivom ICTT, namenjene startup kompanijama sa inovacijama iz IT oblasti. Inkubator i danas postoji, mada muku muči sa obezbeđivanjem podrške finansijskih institucija, koje inovatorske softverske projekte smatraju suviše rizičnim. Osnivač Orah kooperative danas smatra da je jedan od glavnih razloga neuspeha bila preuranjenost akcije, odnosno da je 1999. godine bilo prerano za pokretanje domaćeg venture kapital fonda.
Paralelni svetovi
Težak zadatak stvaranja venture kapital industrije u Srbiji otpočeo je sedam godina kasnije Saša Radulović, diplomirani inženjer elektrotehnike i povratnik iz SAD. U svet se otisnuo krajem osamdesetih godina, a u vode venture kapitala je uplovio sredinom prošle decenije.
Kako kaže, za razliku od velikog biznisa, koji obično nastoji da iskoristi ono čime već raspolaže, kompanije podržane od venture kapitala pokušavaju da pronađu nove načine da se nešto uradi. Ta dva sveta se u Severnoj Americi dodiruju na nekim mestima, ali uglavnom egzistiraju paralelno jedan sa drugim. Paralelnost se nastavlja sve dok mala kompanija ne dokaže vrednost novog proizvoda ili usluge, kada je obično velika preuzima. U tom trenutku kriva vrednosti male kompanije je već uveliko u eksponencijalnom rastu i suma novca koju za nju treba izdvojiti obično nije zanemarljiva.
Rizične investicije u nove tehnologije
Venture kapital je forma privatnog investicionog fonda koji se bavi novim tehnologijama (tzv. disruptive technologies) od kojih se očekuje da promene način na koji rade čitave industrije. Različite faze razvoja prate različiti venture kapital fondovi.
„Biznis model je zasnovan na odgajanju i finansiranju inovacija koje imaju potencijal da osvoje veliko tržište. Matrica ideje je ovakva: fond je dizajniran tako da je dovoljan za oko 20 investicija. Od toga očekujete da će vam rezultat u 14-15 slučajeva biti plus-minus nula – nećete ništa zaraditi, dok će tri-četiri investicije potpuno da propadnu. Po vašoj definiciji uspeha, jedna do dve će uspeti. One u stvari čine kompletan biznis model. Postoje venture capital firme koje imaju mnogo bolji bilans uspeha, ali njih je vrlo malo i one su na vrhu piramide. U Americi trenutno ima oko 3.000 venture kapital fondova, a u Evropi oko 1.000, koji tek treba da grade istoriju i dokazuju svoj uspeh”, objašnjava Saša Radulović.
Zainteresovani za više informacija mogu da pogledaju korisne sajtove:
http://www.emarket.co.yu/consulting/vc_industry.asp.
http://blog.b92.net/node/3345
|
„Dobar primer ovoga je kompanija YouTube, prodata za milijardu i po dolara. Kod nas ljudi ne razumeju taj proces dobro – obično pitaju zašto ih nisu kupili kada su bili manji. Kada su bili manji, rizik je bio znatno veći i spremnost za kupovinu se pojavila tek po njihovom dokazivanju na tržištu. To je poslovni model venture kapital fondova – da finansiraju izuzetno rizične kompanije, koje imaju potencijal, ali se nisu dokazale na tržištu. U ovakvim slučajevima kriva između rizika i vrednosti nije linearna, nego eksponencijalna”, priča gospodin Radulović.
Ne čekajte da vas neko primeti!
Venture kapital fondovima se pristupa preko e-maila, što znači da nisu potrebni nikakvi kontakti ni poznanstva. Prvi kontakt se ostvaruje slanjem tzv. executive summary dokumenta veličine od tri do pet stranica, u kome je namera investitora objašnjena na atraktivan način, kako bi se menadžer venture kapital fonda naveo da poželi da sazna nešto više. Kanidat za finansiranje ima oko dva minuta (prva dva-tri paragrafa teksta) da zadobije interesovanje druge strane. Postoje sajmovi venture kapitala, koje obilaze preduzetnici u želji da ih neko čuje. Tu se odvijaju tzv. elevator pitch razgovori, koji traju po dva minuta, ponekad upravo u liftu i imaju jednostavan scenario – inovator prilazi predstavniku nekog od fondova, predstavi se i počinje da priča ono što ima da kaže.
„Kod nas se mnogo tehnički odlično obrazovanih ljudi zakačilo na utopiju tržišta intelektualne svojine, koje ne postoji nigde u svetu. Nadaju se da će neko uvideti koliko je genijalno to što su izmislili i da će od toga napraviti veliku kompaniju. Postoje jasno definisane faze kroz koje prolazi svaka inovacija na putu ka uspehu. Ako imate dobru ideju, prvo treba da prođete kroz inicijalnu seed fazu, a nakon toga da odradite neke stvari da bi mogli da dođete do novog nivoa finansiranja – to je rana faza venture kapitala. Ona služi da bi uspeli da „sazrete” za primanje ozbiljnog venture kapitala, nakon čega možete da razvijete projekat i izađete na berzu kapitala ili da prodate svoje preduzeće nekom velikom igraču na tržištu”, nabraja faze razvoja Saša Radulović. U ovom trenutku preokupacija mu je sakupljanje dovoljnog broja projekata, „kritične mase”, koja je preduslov stvaranja venture kapital industrije u Srbiji. Trenutno investicije idu direktno iz stranih fondova sa kojima radi. Zbog osetljivosti posla još uvek nije u mogućnosti da govori o konkretnim projektima na kojima radi, ali tvrdi da su neki od njih toliko perspektivni da samo jedna kompanija koja uspe kroz ovaj model može osetno uvećati bruto društveni proizvod Srbije.
Laka prijava za velike pare
Prijave za sledeći krug takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju traju do 16. aprila u ponoć. Zainteresovani mogu da se na sajtu www.inovacija.org pobliže upoznaju sa mogućnošću da osvoje deo nagradnog fonda koji iznosi pet miliona dinara.
„Osnovno je da predloženo bude nešto novo, ali da ne bude trik, nego da bude zasnovano na znanju i puno uloženog truda, kako to neko ne bi mogao lako da iskopira. Ima inovacija koje su trik – npr. to što se jedan mesar setio da peče meso i odmah prodaje pečeno, a sada svi peku – to je lako iskopirati. To je bila inovacija, prvi koji je sa tim krenuo je zaradio, ali se to začas iscrpelo. Kandidati treba da pošalju aplikaciju na svega dve A4 strane. Nagrada je samo motivacija da se ljudi jave, a onda posle kroz sam proces shvate da je to nebitna stvar. Mi tražimo finansijere za sve”, objašnjava profesor Vojin Šenk.
|
Novi Sad Hotels
Novi Sad HoteliNovisad-hotels.com je portal na kome se nalazi celokupna ponuda smeštajnih kapaciteta u Novom Sadu. Na jedinstven i vizuelno dopadljiv način predstavljeni su hoteli, apartmani, moteli, pansioni, salaši i ostali smeštaj, uz obilje tačnih i korisnih informacija
|
|
